У СПОМЕН БАБА ВИШЊИ, МАЈЦИ ТВОРИТЕЉА СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ

 

 

На Сретење, 15. фебруара 2016. године, у бањи Горња Трепча откривен је и освештан споменик баба Вишњи, мајци Кнеза Милоша и Господар Јакова Обреновића.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

На позив организационог одбора за подизање споменика догађају је присуствовао Њ.К.В. Принц Предраг Р. Јаковљевић од Обреновића, директни баба Вишњин потомак, и том приликом положио венац на спомен обележије.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Њ.К.В. Принц Предраг Р. Јаковљевић од Обреновића у присуству градоначелника Чачка, мр. Војислава Илића приликом полагања венца.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Њ.К.В. Принц Предраг Р. Јаковљевић од Обреновића и високопреподобни архимандрит Јован, игуман манастира Вујан

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

С обзиром да је баба Вишња, била мајка родоначелницима династије Обреновић, о њој се врло мало писало и говорило. Осим споменика који јој је најпре подигао њен син, кнез Милош, а потом обновио и чукунунук, краљ Александар I Обреновић, других обележија није било.

 

Зато ћемо овај тренутак, када је на Сретење Господње, ове Просте 2016. године, поново поменута једна велика српска мајка, покушати да вам барем мало приближимо њен лик и живот.

 

Историја пише. Обрен Мартиновић оженио се девојком Вишњом и са њом имао синове Јакова и Милана и кћер Стану. За годину удаје узима се 1765.

О родовском пореклу своје мајке књаз Милош није говорио у својој краткој биографији „Кнез Милош прича о себи“, коју је објавио Милан Ђ. Милићевић. Вук Караџић и Константин Н. Ненадовић у својим делима то, такође не помињу. Владимир Стојанчевић је у своме делу о кнезу Милошу написао да је „мајка Милошева родом из Горње Трепче од фамилије Гојковића“.

Радомир Илић у опису љубићских села пише да у Горњој Трепчи „у самим Гојковићима нико не казује да је баба Вишња из њихове фамилије“. Милан Милићевић је објавио 1901. године тврдње неколико сељака из Доње Трепче да је Вишња из њиховог села од фамилије Урошевић. На то упућује и откривена надгробна плоча Вишњиног брата у брусничком гробљу недалеко од некадашњег гробног места господар Јакова Обреновића, са натписом: „Здје почивајет раб Божи Димитрије Урошевич ујак господара Милана. Престави се Н 1821, м; декември 26“.

Више аутора је написало да је порекло Јаковљеве и Милошеве мајке из фамилије Урошевић из Доње Трепче. Надгробна плоча Димитрија Урошевића, Јаковљевог ујака, у брусничком гробљу, узима се као доказ о Вишњином пореклу из фамилије Урошевић из Доње Трепче.

Насупрот ових тврдњи постоје мишљења да је Вишња, жена Обрена Мартиновића, рођена у Брусници у фамилији Марјановић.

Миленко Филиповић у своме делу „Таково“ написао је: „Од Марјановића је била Вишња, мати кнеза Милоша“.

Постоји и рукопис који је 1885. године написао Милош Милисављевић, казначеј среза подрињског у пензији, у којем је записано:

„У племену Марјановића била је девојка Вишња по имену, а кћи Дугачког Марјана, на Игришту. А у породици Мартиновића, у Трњацима, бијаху два брата Иван и Обрен. Па кад је Обрен за женидбу био, а брат Иван зажели оженити га, и тако испроси за снају Вишњу, ћер Дугачког Марјана са Игришта. Али кад су Мартиновићи повели девојку, нападну их Станојчићи, помоћу Ковачевића и Николића, те, отму Вишњу говорећи да је Вишња дала руку да ће у Станојчића кућу доћи. Но у исти мах допадну Опутићи и Нешковићи, Мартиновићима у помоћ и поврате отету им девојку, коју најближој кући у Трњацима и то у кућу Ратка Опутића доведу, где попо из М(ајдана), Обрена и Вишњу венча, па их потом као „младенце“ допрати до куће Мартиновића, где се свадбено весеље по обичају народном продужи и сврши.

У току свог живота Обрен и Вишња родили су два сина и то: Милана и Јакова. Није дуго времена прошло, Обрен умре, а Вишња се преуда у Средњу Добришу за неког Тоду – и са Тодом родила је три сина: Милоша, Јована и Јеврема. Но по несрећи Вишња ипак остане удовица, јер јој и Тодо умре“.

Ова прича као и све претходне требалe би да буде подстицај будућим истраживачима, да утврде порекло баба Вишње, родоначелнице династије Обреновић.

Обрен Мартиновић је умро 1777. године. Вишња се због народног обичаја да се умрли муж жали годину дана, није могла преудати најмање годину дана после Обренове смрти. Она се преудала између 1779. и 1781. године за Теодора Михаиловића из Горње Добриње, са којим је 1783. године родила сина Милоша. Она је, дакле, неколико година живела у Брусници са својом малолетном децом, па је из имућније куће отишла у сиромашнију кућу. У време Вишњине преудаје њен син Јаков имао је око 14, а Милан око 11 година. Теодор, други Вишњин муж, имао је петоро деце из првог брака.

Теодор је био сиромах, па је морао да ради као надничар у своме, а можда и у околним селима, да би прехранио своју ситну децу. Он није могао да буде дуго одсутан од своје куће, односно, да буде слуга у далекој Брусници, а његових петоро деце да остану у Добрињи.

О разлозима Вишњине преудаје и напуштања имања Обреновића у Брусници постоје само претпоставке. Константин Н. Ненадовић је написао: „Кад Обрен умре и жена његова Вишња потегне те се у село Добрињу у срезу Пожешком округа Ужичког, за неког Тешу Михаиловића сиромашног стања уда, а Милана, Јакова и Стану ситну сирочад остави“.

Кнез Милош у својој биографији, коју је диктирао неком писару у позним годинама свога живота, каже да је његова мајка Вишња: „Удавши се за оца мога у Добрињу, приведе и ово троје деце, а затим са оцем мојим роди нас троје, мене Милоша, Јована и Јеврема. Она деца из првог брака моје матере кад су прирасла, поврате се дому рођења свог у Брусницу“.

Можда је Вишња са собом била повела Јакова, Милана и Стану, али они нису могли дуго да остану у Добрињи. Обренов брат Иван није дозволио да деца његовог брата живе у сиромаштву, па их је отуда вратио.

Милош Милисављевић, аутор поменутог рукописа, тврди да Вишња није одвела децу у Добрињу: „При преудаји Вишњиној, девер јој не даде собом децу одвести. Па како је Милан био врстан младић, био је најпре трговачки писар и калауз – посредственик, наскоро и сам постане (трговац) и са Дубровником отпочне марвену трговину водити и тиме постане први трговац у Нахији рудничкој, који је своју мајку да се к њима врати позвао“.

После смрти Теодора Михаиловића, Вишњиног другог мужа, у Добрињу је отишао Јаков Обреновић и довео у Брусницу мајку са двојицом полубраће (1803). Милош је неколико година раније био дошао у Брусницу и ступио у службу код свога брата Милана. Такав живот уз свога брата предодредио је будућу устаничку и владарску каријеру Милоша Обреновића.

Вишња је у време првог српског устанка живела у Брусници са својим снахама Ђурђијом, Стојом и Љубицом и њиховом децом. Ту је Вишња ожалила отрованог сина Милана (1810), сахранила снаху Стоју, Миланову жену (1813) и унука Петра, Јаковљевог сина, 1813. године.

Војвода Милош се 1813. године вратио у Брусницу, пошто је донео одлуку да не бежи у Аустрију, па је жену Љубицу са децом и мајку Вишњу склонио у кућу Љубичића у Рошцима под Кабларом, а потом их одвео у село Шаране. Неколико дана касније предао се Сали-аги Серчесми у Такову, у пољу испод таковске цркве. Серчесма га је тада поставио за обор кнеза рудничке нахије.

Ово именовање Милоша за обор-кнеза није му уливало наду да може безбедно да врати породицу у Брусницу, у чију се варошицу и у Милошеву кућу већ беше сместио муселим (заповедник) рудничке нахије.

У време Хаџи-Проданове буне, у октобру 1814 године, Милош је још једном преселио породицу на сигурније и неприступачније место у Црнућу, под самим Рудником, на имање његовог покојног брата Милана Обреновића.

Вишња је живела преко 70 година, па су је из милоште звали Баба Вишња. Она се из Црнуће вратила у Брусницу 1816. године и живела у дому свога сина Јована Обреновића, управника рудничке нахије. Ту је и умрла 18/30. јуна 1817. године.

О самом животу и понашању Баба Вишње нема неких карактеристичних и ширих записа. У мемоарима Стевче Михаиловића, који се оженио Мирјаном, кћерком Јакова Обреновића, из Бруснице, пише како је кнез Милош био врло груб у разговору са зетом Стевчом, те му је после тога пришла кнегиња Љубица, послужила га слатком и кафом и да би га утешила рекла му:

„Стево, Господару је много жао што те је много данас псовао, така је и његова мати, а моја свекрва, Баба Вишња, кад се наљути на мене рекла би, да ми живота више код ње нема; ал се фришко поврне и жао јој, што ме је карала и на после (дођу) њене умилне речи и леп поступак самном, и тако ме потпоможе у свачему да ми је после милије живети нежели пређе“.

Кнез Милош је из Бруснице, пренео посмртне остатке своје мајке у манастир Враћевшницу, који је био врло близу његове куће у Црнући. На њеном гробу је поставио плочу са натписом:

„Ова тврда стена покрива кости старице Вишње, која се пресели 18. јуна 1817. године. Она је имала из првог брака сина Милана, који је био српски посланик у руској војсци у Влашкој, и тамо умро 1810. године, и из другог брака: врховнога кнеза српског, Милоша Обреновића, који срећно управља српским народом; Јована, кнеза рудничке нахије, и Јефрема кнеза шабачке и ваљевске нахије. Писано 1820“.

Кнез Милош је веома поштовао своју мајку и њено име трајно обележио, како на споменику тако и на лепом конаку манастира Враћевшница, који је подигао 1825. године за вечну успомену својој мајци:

„За вечну спомен својој матери Вишњи престављеној у 1817. љета воздвижен своим иждивением (трошком) и приложи манастиру Враћевшници сеи дом сербскиј књаз и господар Милош Обренович 1825. году“.

Овај лепи конак у Враћевшници изгорео је ноћу између 25. и 26. новембра 1920. године. Кнез Милош је 1839. године био протеран из земље, а вратио се у Србију 1859. године. Следеће године је обновио манастир Враћевшницу, о чему је на улазу у храм постављен натпис:

„Милош Обреновић I књаз српски обнови овај манастир у години 1860. за вечни спомен својој матери Вишњи“.

Успомену на Баба Вишњу чували су њени потомци. У порти манастирској подигнут је нови споменик на гробу мајке кнеза Милоша, који је најсвечаније освећен 8. новембра 1901. године у присуству ондашњег краља Александра I Обреновића и краљице Драге, краљевске владе и многобројног народа из околине.

На споменику постоји запис са источне стране, који гласи:

„За владе Његовог величанства Александра I у знак захвалности матери Милоша Великог ослободиоца Србије +(умрлој) 1817. год. Подиже овај надгробни споменик благородни народ“.

На западној страни истог споменика је записан чувени одговор кнеза Милоша војводама у Забрежју који су га позвали да пређе у Аустрију, након пропасти првог српског устанка:

„Шта ми је вајде од живота у Аустрији кад ће ми овамо Турци стару мајку и децу у робље одвести. Ја одох у народ па како буде њему нека буде и мени“.