Употреба хералдичких знамења за период између 1815. и 1835. године за кнеза Милоша Обреновића, заснована је на сопственој вољи и осећању границе између могућег и недозвољеног, и могла би се сагледати у три корака, јер сваки представља освајање новог степена самосталности изражене кроз хералдичке симболе.

 

Први грб, тј. псеудохералдичка композиција представља штит са лежећим полумесецом, заогрнут неком врстом порфире (плашта) која као да је постављена одраном животињском кожом, овенчан турбаном са чапљиним (соколовим) пером, са два укрштена туга иза свега. Пошто грб није колорисан предпоставља се да је полумесец сребрн, штит и порфира зелени, а постава порфире у некој природној боји. (Сл.1)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Код другог грба штит је овалан, и на њему је крст са слободно стилизованим оцилима, док је уместо одране коже штит заогрнут порфиром. Штит је црвене боје са златним крстом крстом и сребрним оцилима, а порфира црвена. (Сл.2)

 

Трећи грб, кнежевски грб,  је прво извођење грба у правом смислу те речи. Турбан са пером замењен је кнежевском круном, док је порфира постављена хермелином.

Тако налазимо, да је Милошев грб онога времена био истоветан  грбу кнежевине Србије.

Црвени штит са крстом између оцила окружен је венцем маслине и ловора и заогрнут кнежевски крунисаном порфиром постављеном зимским хермелином. (Сл.3)

 

Династичка хералдика, код Обреновића започиње принудним одласком са српског трона, 1842. године. Пошто у егзилу кнез Милош и његов син Михаило нису могли користити државни грб, по први пут у српској динстичкој хералдици појављује се грб са држачима и постаментом. Грб представља кнежевски крунисани штит француског типа, са мотивом крста између четири оцила, и са два држача, од којих је десни пропети лав који замахује сабљом левом предњом шапом, а леви усправљена једанпут потпуно и два и по пута полууколутана змија. Постоље или постамент је једноставна пречага са које виси шест одличија. (Сл.4)

            Порекло лава и змије у грбу Обреновића подложно је различитим спекулацијама. Један од података је да потичу од скривених симбола слободног зидарства. Постоји и податак да је кнез Милош откупом имања и куће влашке бојарске породице Настурел, позивајући се на право власништва, преузео хералдички мотив грба на коме су на златном пољу сучељени пропети контурнирани црвени лав и усправљена зелена змија.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Повратком Обреновића на престо Србије, долази до трансформације мотива змије у далеко вишу симболичку раван – уроборос. Овај симбол се може објаснити следећим речима: уроборос је вечност, а вечност је атрибут божанског, из чега би се окруживање грба Србије  уроборосом могло разумети и као уздање у Божију заштиту над државом и њеном династијом.

Доласком на власт, кнез Михаило допуњује династички грб са неколицином симболичких исказа: увођењем јубиларних година 1389. (Косовски бој) и 1815. (Други српски устанак) на антену, и усправног мача врхом нагоре, на патибулум крста међу оцилима, и породичним мотом TEMPUS ET MEUM IUS (ВРЕМЕ И МОЈЕ ПРАВО). Овај грб је делимично измењен после 1882. године. (Сл.5)

Мотив уробороса  појављује се и издвојен из грба, да окружи крунисане иницијале владаоца или члана династије (детаљ са огледала краљице Наталије Обреновић). (Сл.6)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Грб краљевског дома Обреновић јесте јесте двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Испод штита налази се лента, на којој је исписан мото династије Обреновић: ВРЕМЕ И МОЈЕ ПРАВО. Испод сваке канџе двоглавог орла налази се по један кринов цвет. На прсима му је овални грб Кнежевине Србије, бео крст на црвеном штиту, 1389. (Косовски бој) и 1815. (Други српски устанак) на антену, и усправни мач врхом нагоре, на патибулум крста, са по једним огњилом у сваком углу, док штит обухвата уроборос са кнежевском круном на својој глави. Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштем, коме се на врху налази краљевска круна (Сл.7).

 

Проглашењем Србије краљевином 1882. године, држава добија свој нови грб. Разлика у династичком и државном грбу била је у то време шире позната. То се најбоље види из примера грба краља Милана у својству витеза шведског Ордена серафима. На грбу је приказана династичка верзија у складу са статутима Ордена. Грб је 1889. насликао Карл Хегберг (Сл.8).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Примећује се да су владари из династије Обреновић од проглашења Србије Краљевином 1882. до трагичног краја династије 1903. године задржали основне елементе свог грба из периода кнежевине. С обзиром да је држава добила нова хералдичка обележија, Обреновићи су се прилагодили, тако што је уроборос задржан уз штит са националним грбом, који због тога добија овалну форму на грудима двоглавог орла. Урађена је и корекција регалија, тако што је уместо кнежевске постављена краљевска круна, и изнад штита, и на змијској глави. По први пут у мото династије је на српском језику, а повремено се уводе и држачи грба.

Оно што је упадљиво да се лав са сабљом не појављује више ни у каквом виду, док је змија трансформисана у уроборос. Функцију држача преузимају два грифона, на које као чуваре наилазимо на више различиих места.

            На застави коју је краљ Александар I Обреновић поклонио Хиландару, налази се династички грб који је рађен по нацрту Михаила Валтровића. Приказ грба је је јединствен и без преседана у хералдици династије Обреновић.

            На грбу је испод штита фрагментално приказан ланац Ордена Светог кнеза Лазара, основан 1889. године у част миропомазања краља Александра I Обреновића. Грб има чуваре у виду два царски крунисана и одевена анђела са дугим криновим палицама. Иза грба приказани су, по моделу архијерејских грбова у нас, укрштени мач врхом навише и владарско жезло са малтешким крстом на врху. (Сл.9)