ОБЈАВЕ
ПРОКЛАМАЦИЈА
СРБИ!
На листовима историје наше младе Краљевине записан је данас један редак, значајан догађај.
Његово Величанство Краљ Србије Милан I. давши средства Својој од дужег времена потхрањиваној намери, одрекао се свечано Краљевскога Му престола, и по праву, које Му
даје Устав земаљски, пренео је Краљевску власт на свога малолетног сина и наследника Краљевског Престола.
Редак је пример у историји, да се један владалац одриче Престола после многих сјајних успеха. За седамнаест година, од како је Краљ Милан, као пунолетан, стао владати, Србија је учинила знатних напредака. Од васалне Кнежевине Он је Србију увео у коло самосталних држава и подигао на ступањ Краљевине; њене је границе проширио, а на њене установе ударио печат најнапреднијих установа сувремене Европе. Ако Његова владавина броји и по који неуспех са свим природно везан за судбину оних, који су позвани, да непрекидним редовима решавају најтеже државне задатке, беспристрасна историја одаће му правду: она ће пресудити, да је Краљ Милан стекао права на признавање Србије.
Наша отаџбина мора жалити, што се лишава владавине једнога Краља у најбољој снази Његовој, обогаћена искуством у државним пословима, а украшена сјајним даровима духа. Морамо жалити, што су остали узалудни сви покушаји и наши и владини, да Га од те намере одвратимо, Његова је воља остала пресудна.
Народе Српски!
На престолу Србије седи данас нов Краљ. Услед старијих народних закључења донесених пре 1839, услед закључења Великих Народних Скупштина од 1858, 1868 и 1869 године, као и на основу Устава земаљскох (чл. 57) Краљевско Достојанство, као и сва уставна права Краљевска, наследио је син Краља Милана I. Краљевић Александар, као пети владалац из народне династије Обреновића.
Његово Величанство Краљ Србије Александар I. сео је данас на Престо својих славних предака, да настави мисију, коју је Промисао божији наменио заслужној народној династији.
А по што Краљ Александар није пунолетан, Краљ Милан, преносећи на Њ власт краљевску, наименовао је, у исто време, по праву, које Му признаје чл. 70 Устава земаљског, три Краљевска Намесника, да врше краљевску власт до пунолетства Краља Александра.
Срби!
Избор Краља Милана пао је на нас потписане. Позвани да приступимо своме новом задатку, ми смо данас, у присуству Његовога Величанства Краља Србије Александра I. као и у присуству Његовога узвишеног родитеља Краља Милана I. положили уставом прописану заклетву, да ћемо Краљу Александру бити верни и да ћемо владати по Уставу и законима земаљским.
Наша заклетва садржи, у исти мах, и нашу Намесничку мисију.
Имамо да очувамо аманет, који нам је поверен, а решени да то извршимо не презејући ни од каквих тегоба, ми смемо рачунати на потпору целога народа. Њему је пао у део тај благодарни задатак, да сам себи одгаји владаоца. Млади огранак Обреновића, живећи у средини народној, напајан љубављу и оданошћу народном, а задахнут духом и предањима народним, као што су били задахнути сви владаоци из Дома Обреновића, спремиће се, да се одушеви и заложи за срећу и идеале народне.
Имамо да владамо по Уставу и законима земаљским. Верно духу слободоумних установа, које је наш нови устав освештао, Краљевско Намесништво вршиће своје уставне дужности без партијскога предубеђења. Од данас ни један од потписаних не припада ни којој политичкој партији. У колико ћемо ми претходити доказима добре воље, да поштујемо земаљски Устав, у толико ћемо се осећати јачи у праву, да од свију и свакога тражимо не мање поштовање према основноме закону земаљском.
Срби!
Ми смо пуно уверени, да ћемо се с вама сусрести на овоме путу, који нам обриче миран и правилан развитак, коме ни с поља не прети никаква опасност.
На нама је старати се, да не само очувамо оно пријатељство великих сила, које је Краљ Милан нашој отаџбини стекао, но да га још развијемо и попунимо добрим међународним одношајима и поштовањем међународних уговора.
Ми не превиђамо тешкоће прилика, у којима примамо на се истина частан али и теретан задатак Краљевскога Намесништва, ну прожети добром и одсудном вољом, да своје дужности испунимо, ми, с вером у Бога, не очајавамо о успеху.
Са младим Краљем на престолу, са новим Уставом у јавноме животу отпочнимо, у име Божје нов живот, ново доба рада и штедње; нарочито прионимо на рад око народне привреде и народнога благостања.
Употребљавајући мудро народне слободе, одржавајући добар ред и мир у земљи, ми ћемо најбоље послужити оснажењу своје отаџбине и остати елеменат реда и мира и на дому и у колу балканских народа.
Срби!
Божја је воља, да Србија у тешким историјским данима нађе свагда нових животних извора под срећном звездом Обреновића. Прикупимо се сви око њиховога славом увенчанога Престола, уз њиховог младог и племенитог потомка, па да Му, у осећању оправдана поноса, можемо сви заједно, кад дође време, предати Србију задовољну, срећну и напредну.
Живео млади Краљ Србије! Живео Александар I! Живела Србија!
У Београду, 22 фебруара 1889 год.
КРАЉЕВСКИ НАМЕСНИЦИ:
Јов. Ристић
К. С. Протић ЂЕНЕРАЛ
Ј. Бели-Марковић ЂЕНЕРАЛ
Председник министарског савета,
министар војни,
ђенерал,
К. С. Протић
ДОБРОДАРИЈЕ КНЕГИЊЕ ЈУЛИЈЕ ОБРЕНОВИЋ НА БАДЊИ ДАН 1864. ГОДИНЕ
Племенито доброчинство наше Светле Кнагиње развесели уочи прошлог празника многе расплакане душе родитељске; многа млађана срца, која и у најлепше доба беху лишена сваке безазлене радости, па и родитељске милости и љубави.
На бадњи дан увече обдари Њена Светлост са одећом, разним посластицама и новцем, преко 35 сиротне деце, која се у овдашњим основним школама уче. Овим одабраним даром обдарена су и мушка и женска деца сваке вере и народности.
У Београду,
28. Декембра 1864. године
АДРЕСА
КОЈОМ ЈЕ РЕДОВНА СКУПШТИНА ЗА 1900. ГОДИНУ, САЗВАНА У НИШУ ЗА ДАН 29. ДЕЦЕМБРА 1900. ГОДИНЕ, ОДГОВОРИЛА
ЊЕГОВОМ ВЕЛИЧАНСТВУ КРАЉУ СРБИЈЕ
АЛЕКСАНДРУ I.
НА ЊЕГОВУ ПРЕСТОНУ БЕСЕДУ
КОЈОМ СУ ОТВОРЕНЕ СЕДНИЦЕ ИСТЕ СКУПШТИНЕ 30. ДЕЦЕМБРА 1900. ГОДИНЕ
Ваше Величанство,
Премилостиви Господару!
Твоја прва поздравна реч, да је Србија добила Краљицу, а Ти, Господару, верног и милог друга у животу, испунила је Народно Представништво осећањима највеће радости.
Народ српски није имао радоснијега дана од онога, када си му прокламацијом Својом од 8. јула ове године јавио: да на престо српски за Краљицу уздижеш Српкињу од племенитог и честитог колена војводе Николе Луњевице, одличнога помагача Твога великога и неумрлог Прадеда. Тим избором, Господару, Ти си најјаче загарантовао и Своју породичну срећу и лепшу будућност српскога народа.
Народ је српски са највећом радошћу саслушао Твоје речи, Господару, да је женидбом Твојом обезбеђен домаћи мир и права породична срећа у Твоме Светлом Двору, чега си и Ти и веран Ти народ био највише жељан. Народ српски увек је у срећи Обреновића налазио своју срећу, и он је данас најсрећнији кад на престолу српскоме поред Тебе гледа и Краљицу Српкињу, чија ће чиста љубав бити неисцрпни извор Твоје сталне домаће среће, а у чијем ће срцу наћи одзива и сваки откуцај срца вернога Ти народа српскога. Народно Представништво уверено је, да ћеш Ти, Господару, у љубави узвишене и племените Краљице Драге наћи нове снаге, и радује се Твојој витешкој одлучности да стално истрајеш с узвишеном Супругом на месту где сте, јер у Вама види најбољу гарантију за срећу и славу Отаџбине и Дома Обреновића.
Народна скупштина испуњена је низмерном радошћу, што је Господ Бог благословио Твој брак, те ће народ српски доживети онај најсрећнији дан, који ће му зајемчити трајност и подмладак Народне Династије.
Особито се радује Народно Представништво, што је Ваше Величанство, држећи се лепих обичаја и предања српскога народа, умолило унука блаженопокојнога Цара Ослободиоца, да Му буде венчани кум, и што је Његово Императорско Величанство, Цар Никола II, одазвао се тој жељи. Тиме су везе духовнога сродства срећно поновљене, и тиме је Цар Император јавно дао доказа о Својим личним симпатијама према Краљу Србије и Краљевском Дому, на чему ће Му народ српски вечито бити благодаран. Крвно сродство, које постоји између рускога и српскога народа, добило је речита израза у кумовању Цара Рускога Краљу Српскоме, а у томе гледа Народно Представништво нову залогу и ново јемство за будућност и напредак Србије.
Народна Скупштина примила је са задовољством саопштење Вашега Величанства, да су односи Краљевине Србије и с осталим великим силама и суседним државама правилни и пријатељски. Старање да се ти пријатељски односи и у напредак одрже и боље развију, нарочито са двема великим суседним царевинама, Аустро-Угарском и Турском, са којима нас везују толики интереси саобраћајног и привредног напретка, крепе наду Народног Представништва да ће се тиме још боље и поузданије обезбедити економни и културни напредак нашега народа.
У истини царска пажња Његовога Величанства Султана, указана према Краљу и Краљици Србије, одмах после Њихова венчања, изашиљањем нарочитог посланства, остаће у најлепшој успомени и захвалности у народу српскоме. Сусетска предусретљивост Његовог Величанства Султана према Србији у питању о царинској диференцијалној тарифи, нов је доказ пријатељских односа. То даје Народној Скупштини наде, да ће се и друга крупнија и важнија питања између Турске и Србије повољно решити.
Походу Његовог Величанства Шаха Персијског сматра Народно Представништво као доказ, да Србија и Краљев Двор уживају лепа гласа не само у Европи, него и на далеком истоку, и радује се што је Ваше Величанство имало прилике да измени пријатељске изјаве са Његовим Величанством Шахом Персијским.
Ваше Величанство,
Витешки Краљу!
Народно Представништво сматра, да је промена владе најважнији догађај у нашим унутрашњим приликама од последњега састанка Народне Скупштине па до данас. Оно искрено жали, што чланови бивше владе, којима је било поверено извршење програма од 11. октобра 1897. нису показали у очекиваној мери ни добре воље, ни државничке способности, ни потребне умешности, да одговоре великим надама и очекивањима Круне, иако им је у пуној мери указивана помоћ од Народне Скупштине и драгоцено поверење од Вашега Величанства. Тесногруда нетрпељивост и често подавање утицајима, које Устав не допушта, учинили су да су место очекиваног мира и сталожености у земљи, завладали затегнути односи и међусобна мржња и потајна трвења. То беху зле последице, које су потекле из неправилно схваћеног и рђаво изведеног програма. Нелојално и преступно понашање чланова бивше владе у питању Твоје женидбе, која је толико важна и која је толико одговарала жељама и осећањима народа, изазвала је чуђење, запрепашћеност и строгу осуду Народног Представништва, које је веровало, да његов Господар може и у мучнијим приликама наћи потпоре и савета у људи, који су у онако обилној мери уживали поверење Круне и Народнога Представништва.
Позивање на управу земље људи ширих државничких погледа, људи мање ангажованих у ранијим политичким борбама, примио је и поздравио цео народ српски као велику политичку добит, као напредак од велика значаја. Тај догађај поздравља Народна Скупштина са пуно наде, и излази са поверењем на сусрет новој влади, коју ће својски помагати у свима пословима, којима ће се ићи на то, да се партијска искључивост и лични тесногруди рачуни сузбију, и да се државним пословима да бољи земаљским интересима повољнији правац. Што се садашња влада у критичноме тренутку са највећим родољубљем и готовошћу одазвала позиву Вашега Величанства, и тиме поред владалачког признања, заслужила и потпуно поверење Краљево, томе се Народно Представништво искрено радује, и мило му је чути, да је његов Краљ у једном тешком тренутку нашао у српској интелигенцији потребан број истакнутих родољуба и патриота, вољних да послуже своме Краљу и својој Отаџбини.
Племенитост срца Вашега Величанства после прокламације од 8. јула ове године најлепње се огледа у акту помиловања свију политичких осуђеника, јер тиме је у новој политичкој ери бачена копрена заборава на доскорашњу тешку прошлост, што Народна Скупштина сматра као претечу бољих и ведријих дана.
Народна Скупштина потпомагаће владу са највећом вољом и готовошћу у остварењу њеног задатка, јер су њиме обухваћене најбитније жеље и потребе српскога народа. Умирење земље, прибирање народне снаге и консолидовање свих односа, Народно Представништво сматра као најглавније погодбе за политички, привредни и културни развитак нашега народа, и потпуно је уверено, да ће влада таким радом обезбедити бољу будућност српскога племена. Народна Скупштина радује се, што је влада стављена у могућност, да лакше изведе свој главни задатак тиме, што су престали многи узроци који би јој могли сметати.
Народно Представништво узима на повољно знање саопштење Вашега Величанства, да се Краљ Милан за свагда уклонио из земље, јер су тим самим раскинуте сваке везе са политичким заблудама и пометњама из ранијих времена.
Народна је Скупштина увек гледала на уређење државних финансија, као на најглавнију погодбу за развитак и напредак осталих грана државнога живота. Она ће и сада поклонити сву своју пажњу томе најважнијем питању, које се већ читав низ година налази на дневноме реду. Са највећим задовољством прима она намеру владину, да путем штедње поради на остварењу буџетске равнотеже, а учињену уштеду у расходима за идућу годину, цени као срећан и озбиљан почетак, да се државни буџет што пре доведе у равнотежу. Измене у одредбама закона о порезу на зараду Народно ће Представништво потпомоћи најтоплије, јер је тај закон противан правичности, а својом претераношћу исцрпљује материјалну снагу народну, те тиме омета и привредни развитак наше земље.
Од добро уређене администрације и судства, које се заснива на строго моралној основи, зависи и уређење разноврсних односа у држави, који несумљиво утичу и на материјално стање земље и на уређење њених финансија. Прва погодба добре администрације лежи у ваљаним и спремним чиновницима, али је исто тако важна погодба и у самосталности чиновника, која ће их сачувати од самовоље и омогућити их, да своју службу врше строго по одредбама закона земаљских. Народно је Представништво срећно, што се у овоме важноме питању слаже потпуно са владом, и неће му никакве материјалне жртве бити велике, само да зајемчи спремним и ваљаним чиновницима строго законити рад у земљи нашој.
Гледајући на судове, као на установе, које својим радом имају да обезбеде правду, која по уверењу народноме „држи земљу и градове“, Народна Скупштина учиниће са своје стране све да српски судови и даље очувају свој лепи глас.
Она ће најбољом вољом прихватити предлог владин, којим би се судском самосталношћу одстранио сваки утицај на судије у изрицању правде, и биће увек готова да спремне и савесне судије пристојно награди; а радо ће прихватити и сваки владин предлог, којим се зајемчава правилно вршење правде.
С истом вољом и готовошћу ми ћемо изаћи на сустрет и свима осталим предлозима владиним по струкама Министарства Унутрашњих Дела, Народне Привреде, Грађевина и Просвете, којима се иде на унапређење појединих државних грана и којима се омогућава правилан и брз развитак извесних културних и привредних задатака.
Ваше Величанство,
Народ српски вазда је гледао на војску као на узданицу Земље и Престола. Са радошћу је примао свако њено побољшање. Народно Представништво само је израз свега српскога народа, кад овде изјављује: да закон о устројству војске, којим се усваја такав војни систем који најбоље одговара духу народноме, сматра као закон, који најјаче задовољава жељу народну.
Народна Скупштина ће са појачаном готовошћу изаћи на сусрет овоме предлогу, што он најбоље одговара нашем економском и државном животу, потребама народа, државној финансијској моћи, задовољава најбитније интересе војске и што зајемчава ону народну љубав, ону одушевљеност и онај дух, који су и створили данашњу Србију.
Народно Представништво ће озбиљно и пажљиво проучити и остале законске предлоге по струци војној и решиће их с оном патриотском готовошћу, која ће потпуно задовољити очекивања Вашега Величанства а нашега љубљенога Краља.
Испуњени осећањима најискреније оданости, верности и љубави према Теби, Господару, и Твојој Узвишеној Супрузи, а нашој милој Краљици, кличемо из дубине душе:
Да живи наш витешки Господар и Краљ АЛЕКСАНДАР I.
Да живи узвишена, прва после Косова Краљица Српкиња, ДРАГА.
31. Децембра 1900. године
У Нишу. Председник
Народне Скупштине
Сима Несторовић
Потпреседник
Драгутин Стаменковић
Секретари:
МИЛЕНКО МАРКОВИЋ, ГАЈА ШВАБИЋ, СТЕВАН МОСТАРЧИЋ, СТЕВАН ВЕСЕЛИНОВИЋ И МИЛОШ ИЛИЋ.
НАРОДНИ ПОСЛАНИЦИ
ЈОХАН ШТРАУС МЛАЂИ - СРПСКИ КВАДРИЛ
Јохан Штраус Млађи - Српски квадрил, Оп. 14
У престоници Аустрије живели су многи знаменити Срби тог времена, а кнез Милош Обреновић (1780-1860) пожелео је да их једном годишње окупи на пригодној свечаности. Тим поводом је од чувеног аустријског композитора Јохана Штрауса Млађег наручио композицију, која је, под називом „Српски квадрил", представљена 28. јануара 1846. године на првом Светосавском балу у Бечу.
Господар Јаков Обреновић
1767-1817
Овај портрет није веродостојан приказ господар
Јакова, већ је урађен по лику једног од потомака.
Војвода Милан Обреновић
1770-1810
НАМЕРНИ ЗАБОРАВ: СЛУЧАЈ ОБРЕНОВИЋА
По Мајском преврату 1903. године, када је ликвидацијом краљевског пара са политичке сцене уклоњена династија Обреновића, требало је из јавног живота и политичке свести уклонити трагове владарског култа Обреновића, који је изграђиван још од кнеза Милоша а који је са свим владарима из ове династије доживљавао значајне мене. Процес деконструкције владарског култа и уклањање Обреновића из јавне свести био је плански извођен са циљем да се конструише ново, негативно сећање на свргнуту династију што би као једну од последица имало јачање положаја новоуспостављеног режима.
Од венчања краља Александра Обреновића и Драге Машин почело је у јавности обликовање последње фазе владарског култа Обреновића. Прво су уследили новинарски хвалоспеви који славе краљеву одлуку да се ожени Српкињом, а потом је на ред дошло стотине телеграма подршке и бројне народне депутације. Како би ступање Драге Обреновић у владарски дом било прописно овековечено, било је потребно да се израде и ликовне представе краљице и владарског пара које би се потом нашле у широкој употреби. Изабран је краљичин портрет Паје Јовановића који је потом умножио дворски фотограф Милан Јовановић. Снажење култа владарског пара подстицано је и увођењем нових одличја (Медаља за грађанске заслуге и Медаља краљице Драге), именовањем институција, места и војних јединица краљичиним именом (село Злокућани постало је Драгинац, село Велики Бошњак Драгиње а формирани су и ново село Драгово и општина Драговска; Осми пешадијски пук је већ у лето 1900. био проглашен за почасни пук краљице Драге а 1901. и Четврти гардијски коњички пук био је назван њеним именом). Елементи последњег обреновићевског култа најпре су деконструисани по државном удару из јуна 1903. године.
У прогласу који су објавила званична гласила 29. маја (11. јун по грегоријанском календару) наведено је само како су те ноћи погинули краљ и краљица, без било каквих ближих одређења а нарочито без детаља о бруталном насиљу које је те ноћи извршено. Деконструкција владарског култа Обреновића, како запажа Владимир Јовановић, отпочела је већ по бацању тела краљевског пара са балкона двора и потоњом секцијом лешева. У званичном извештају са секције изнети су неки скандалозни детаљи из живота владарског пара — краљ је проглашен за алкохоличара са почетном фазом цирозе јетре (иако савремени извори не указују ни на најмању склоност алкохолу) а наглашена је и краљичина физиолошка неспособност да роди наследника. Укоп последњих Обреновића извршен је тако да у што већој мери омаловажи њихов владарски положај — њихови посмртни остаци испраћени су без било какве церемоније, са скраћеним црквеним обредом, и смештени су у већ постојеће гробове ранијих Обреновића у београдској Цркви Светог Марка (ковчези су положени у гроб Ане Јованове Обреновић иако је претходно био раскопан гроб Милана Милошевог Обреновића али се он показао као преузак). Тих дана у Београду а потом и по Србији текла су исказивања јавног одобравања преврата у виду различитих народних манифестација (делимично индукованих од стране власти) као и бројни новински написи и телеграми честитања у којима је Мајски преврат прослављан као патриотски чин који је Србима донео слободу.
Истовремено са деконструисањем култа Обреновића почело је и конструисање култа Карађорђевића, чија је централна личност био новопостављени краљ Петар и позивање на великог претка Карађорђа Петровића (Карађорђе! То је велика, крилата реч писале су Српске новине 11/24. јуна 1903. године). Носиоци власти предузимали су кораке и ка дугорочном затирању сећања на Обреновиће. У периоду између краљоубиства 29. маја/11. јуна 1903. и доласка краља Петра у Србију 11/24. јуна требало је из јавне сфере уклонити барем највидљивије трагове присуства Обреновића. Прво су уклоњење официрске кокарде са монограмом краља Александра, које су први демонстративно скинули сами завереници, а наредбом од 4/17. јуна то су морали да учине и остали официри. Портрети краљевског пара уклоњени су из јавних установа у Београду већ 29. маја/11. јуна а у осталим деловима земље то је изведено до 3/16. јуна. Име краља Александра требало је избрисати и из путних исправа Краљевине Србије (неки српски поданици имали су проблема у својим путовањима пошто им је у пасошима стајало име ранијег владара). До доласка краља Петра државни чиновници су већ, по слову прописа, положили заклетву верности новом владару.
После ових првих потеза учињених у журби, у другој половини 1903. и почетком 1904. радило се методичније на уклањању старог и успостављању новог владарског култа. Укинути су сви државни празници који су подсећали на Обреновиће па чак и дан када је Србија проглашена за краљевину. Официри-завереници су сваки 29. мај прослављали као дан краја тираније Обреновића неформалним скупом у кафани Код Коларца. Са ордена Белог орла, кога Владимир Јовановић означава као класични симбол Обреновића, уклоњен је монограм краља Милана и уместо њега стављен датум проглашења Србије за краљевину.
Као елемент декултивизације Обреновића било је и стварање негативне слике времена током кога је ова династија била владајућа. Раширене постају тврдње да је реч о ненародним, мрачном (црна владановштина), недемократском и полицијском режиму. Истакнути обреновићевци попут Пере Тодоровића и Владана Ђорђевића били су прогнани из јавног живота. Многи политичари који су наставили своју каријеру након преврата морали су да се дистанцирају од Обреновића. Како би ово било успешно учињено морали су да се обрачунају са личном архивом краљева Милана и Александра где су се налазили многи компромитујући документи о српским политичарима. Већ у ноћи преврата лична архива Обреновића била је делимично опљачкана. Једно време архивом су располагали сами завереници, потом је предата вођама радикала и на крају је поверена тајновитој трочланој комисији од представника три водеће српске странке која је уништила све оно што би могло бити компромитујуће за водеће политичаре. Уништење вредних докумената, посебно преписке политичара и забелешки са краљевих сусрета са партијским вођством, указује на њен нимало пријатан садржај за водеће полтичке личности.
Чињени су велики напори како би била уклоњена обреновићевска традиција у Србији. У лето 1903. Кошутњак крај Београда, који је био ловачки забран Обреновића, претворен је у још једно београдско излетиште. Двор у Топчидеру препуштен је пропадању а одлучено је да се сруши Стари двор, место погибије Обреновића. Аукцијском продајом покретна имовина Обреновића је расута широм света и истргнута из владалачког контекста у који је деценијама смештана. Гашење култа темељно је вршено па је већ неколико година након преврата било тешко пронаћи слике почившег краљевског пара у Београду. Серије поштанских марака са ликом Обреновића су прекриване српским државним грбом а почетком 1904. године донета је одлука да се излију нови српски сребрњаци на којима су ликови Петра Карађорђевића и вожда Карађорђа истисли Обреновиће. О значају претходне династије сведочили су још само поједини архитектонски споменици.
И после Првог светског рата настављена је тенденција потискивања сећања на Обреновиће и упрошћено представљање кључних представника ове династије, сведено на неколико негативних стереотипа. Историчар Владимир Јовановић анализирао је приказ последња два владара из династије у популарној едицији Свезнање из 1937. године — из богате државничке делатности краља Милана издвојено је само склапање Тајне конвенције и Српско-бугарски рат (1885), краљ Александар приказан је као кривац за пропаст читаве династије, а неприлична женидба као једини важан догађај његове владавине. Негативан основни текст био је пропраћен суморним фотографијама.
ЈАКОВЉЕВИЋИ, СРОДНИЦИ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋ – ИМОВИНА ОБРЕНОВИЋА
Прича о сродницима династије Обреновић, постала је актуелна оног тренутка када су у Србију из Херештија у Румунији пренете мошти Војводе Милана Обреновића 1995. године. Тај догађај био је забележен и ТВ камерама наше националне телевизије. Актуелизацију самог догађаја покренули су тадашњи председник општине Горњи Милановац, Дражимир Марушић, и наш познати историчар Др. Радош Љушић. Поводом тог догађаја Др. Радош Љушић издао је и књигу "Милан Обреновић, војвода, командант и саветник Рудничке нахије". Тада се у књизи појавио родослов Обреновића, у коме је по први пут мало више стављен акценат и на браћу по мајци кнеза Милоша Обреновића, Јакова и Милана Обреновића.
Непосредно, пре свих ових догађања, са старог породичног гробља фамилије Јаковљевић у селу Брусница крај Горњег Милановца, пренете су у градски музеј надгробне плоче Јакова Обреновића, његове супруге Ђурђије, супруге војводе Милана, Стоје Обреновић и Ђорђа Јаковљевића, сина Јакова Обреновића. Њихова гробна места налазила су се непосредно поред породичне гробнице потомака Милоја Ђорђевог Јаковљевића. Посмртни остаци Јакова, Ђурђије и Стоје Обреновић пренети су у порту цркве Светог Николе у Брусници 1994. године.
Стара крушка оскоруша, која се и данас налази на имању Милојевих потомака у Брусници, још увек чува остатке темеља старе куће у којој су некада живели Јаков и Милан, као и њихов брат, потоњи кнез српски Милош Обреновић.
Први који су одлучили да докажу своје порекло, , били су браћа Србољуб и Слободан Јаковљевић. Њихов правни заступник био је господин Дражимир Марушић, који је, може се рећи, и покренуо причу о Обреновићима из Бруснице. У томе тренутку, аутор овога текста, није скривао своје одушевљење, чак је и сам присуствовао појединим рочиштима овог ванпарничног поступка.
На иницијативу Предрага Р. Јаковљевића од Обреновића, одлучено да се крене истим корацима, и формално докаже порекло потомака Милоја Јаковљевића (најбројнијег дела фамилије), пошто су браћа Слободан и Србољуб били синови његовог рођеног брата Грујице. Укључили су се сви рођаци из тог дела фамилије. Судско решење, за које је већ речено да је само формалност, је било извесно, јер су постојали сви потребни докази.
Своје порекло доказали су и деца Александра Јаковљевића, такође потомци Грујице Јаковљевић.
Када је у питању имовина Обреновића, о њој се може рећи доста тога. Увећање имовине коју су поседовали Обреновићи, започето је доласком на власт кнеза Милоша Обреновића. Своја богатства стицао је углавном трговином и закупом скела. Свој новац, такође је увећавао и од ренте за позајмљивање својих дуката. Поред новца, кнез Милош је имао и велику непокретну имовину. Велике поседе је имао на подручију Црнућа, Крагујевца, Пожаревца, Београда и Топчидера. У свим овим местима, осим у Црнући имао је своје конаке, где су се налазили дворови и цркве. Њиве, ливаде, воденице, шуме, Обреновићи су поседовали у више места у Србији, али и у иностранству. Занимљиво је да је за време владавине Обреновића, у Србији саграђено или обновљено преко 400 цркава и манастира.
Када се делила имовина почившег кнеза Михаила (1868), у његовој каси пронађене су облигације на 22 мошије у Румунији. Највећи поседи и највише прихода доносила им је имовина са Појана, Херештија и Мавродина, у којима су Обреновићи имали лепе дворове и придворске цркве.
Такође, Обреновићи су имали и више зграда од тврдог материјала у Букурешту и Бечу. У овим градовима кнез Михаило је имао фабрике цигли. Велика добра имали су у Доњој Аустрији, а у Угарској велико добро Иванку.
У заоставштини кнеза Михаила остао је велики број скупих драгоцености: ордења, сатова, крстова, сабљи, бурмутица, ниске бисера, прстена, дугмади, чаша и сл. у вредности од око 150.000 дуката цесарских. Најскупљи предмет у тој колекцији била је сабља коју је кнезу Милошу поклонио народ у част проглашења Сретењског устава 1835. године, а њена вредност је била 45.000 дуката. Поделом ове имовине, краљ Милан је добио солидно наслеђе. Доста новца трошио је на уметничка дела, што се такође може сматрати инвестицијом. Нажалост, један део новца ишао је и на коцку. Краљевски пар Милан и Наталија, имали су више резиденција у Будимпешти, а њихов дворац био је и "Сашино" у Бијарицу у Француској. После атентата на краља Александра и краљицу Драгу, покретна и непокретна добра Обреновића су растурена.
Све што се налазило у конаку, после убиства, завереници нису могли опљачкати, наравно. Остало је много ствари на свом месту, али упрљано, оштећено и изгажено, и део тога је одмах изложен јавној продаји. На лицитацији су се нашли и краљичини ормари, избушени бајонетима.
Један део личних ствари краља Александра и краљице Драге продаван је и у Лондону, у новембру 1904. године. Према вести аустријске агенције "Политичка коресподенција" из Беча на продају су били понуђени, поред осталог, краљева униформа и венчана хаљина краљице Драге - дијадема са брилијантима коју је она имала на венчању, једна гривна украшена брилијантима и сафирима (поклон руског цара). На лицитацији у Лондону нашла су се и два краљева ордена: турски Орден Меџедије у брилијантима и персијски Орден Сунца у брилијантима.
Личне ствари краља Александра и краљице Драге продаване су на лицитацији и у Бечу, у заводу Дортеум, у пролеће 1905. године.
У Бечу је, у то исто време, као атракција прве врсте, приказана јахта "Драга", свадбени дар београдске општине краљу и краљици. Као и друге ствари и ова јахта је продата на лицитацији.
Богатство које су Обреновићи током своје владавине створили и оставили било је огромно: Стари и Нови Двор и већи број зграда у Београду, дворови са имањима и Нишу, Смедереву, Такову, павиљон у Нишкој Бањи, летњиковац у Брестовачкој Бањи, зграде на Ади Циганлији, више резиденција у Будимпешти... Београдски универзитет поседује тапије о власништву 8.428 хектара шума и два рудника злата (Благојев камен и Света Барбара) у околини Мајданпека (око 2,5 хектара користи Шумарски факултет, а 7.777 хектара укњижене су у "Фонд Наталијум", њиме сада газдују "Србија шуме"). Велелепне зграде, конаци у Београду, Нишу, Шапцу, Крагујевцу, Горњем Милановцу, Сокобањи, затим винограде у Смедереву, и још колико тога остало је иза Обреновића.
Краљица Наталија је после убиства Драге и Александра, летњиовац у Смедереву поклонила пуковнику Антонију Орешковићу, начелнику штаба Дринске дивизије. Летњиковац је остао у власништву Орешковића све до 1945. године.
И на крају додао бих још и ово. У Србији су крајем 19. века подигнуте најлепше зграде, за владавине краљева Милана и Александра Обреновића. Лик сваке вароши и града у нашој земљи по њима је препознатљив. Многа здања из њиховог доба и данас корисно служе српском народу и држави: дворови, цркве, државна, општинска и друга административна надлештва Србије.
Сигурно се не може тврдити да су, убиством последњег краљевског пара Обреновић, њихова добра подељена међу наследницима, и нетрагом распродата, јер је 1939. године имање Луњевица процењено на милион франака, а имовина краљице Наталије на 17 милиона динара.
Такође, није истина да је краљица Наталија умрла у највећој беди, јер је замонашивши се својим тестаментом део своје имовине оставила Богићевићима, потомцима Томаније, супруге Јеврема Обреновића, и Јаковљевићима, потомцима Јакова Обреновића из Бруснице. Засигурно се зна да су Богићевићи, који су сада у Аустралији, отворили тестамент који се односио на њих саме. Јаковљевићи су на истом путу и будући догађаји испричаће нову причу.
Аутор текста У Крагујевцу,
Предраг Р. Јаковљевић 30.10.2013. године
СРПСКИ ДИНАР У ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋ
Суочен са проблемима које је изазивала употреба бројних врста новца у Кнежевини Србији, кнез Михаило Обреновић доноси решење о ковању српске монете. Тако је настао ковани новац израђен од легуре бакра у апоенима од 1, 5, и 10 пара, са ликом кнеза Михаила на аверсу и годином издања 1868. Нова новчана јединица, динар, искована је у сребру 1875. године. Она је носила лик кнеза Милана, а израђена је у апоенима од 50 пара и 1 и 2 динара. Први златни новац у Србији, у номиналној вредности од 20 динара, искован је 1879. године. Поводом проглашења кнеза Милана за краља Србије 6. марта 1882. године искован је златни новац од 10 и 20 динара, популарно назван „миландор”.
Србија је своју националну монету уобличила усвојивши стандарде Латинске новчане уније, чије су строге одредбе прописивале степен финоће метала за израду кованог новца, као и ковничке стопе.
У каснијем периоду емитовано је још неколико врста кованог новца. Последња емисија новца са ликом владара из династије Обреновића потиче из 1897. године, када је у сребру искован новац од 1 и 2 динара са ликом краља Александра I Обреновића.
МАЈСКИ ПРЕВРАТ
ВИЛА ОБРЕНОВИЋА
П Р О К ЛА М А Ц И Ј А
ПОЗДРАВ КЊАЗА
МИЛОША ОБРЕНОВИЋА ПРВОГ
СВЕМУ НАРОДУ СРБСКОМ.
Ево међу нама опет вашег „Старог Господара Милоша“, где сузама радости облива ону исту земљу, коју је са вама заједно крвљу откупио.
Судбина је ваљда хтела, да се за готово пуних двадесет година не видимо, те за тим бол познамо и сами себе и један другога.
Ја сам у туђем свету чезнуо за народом Мојим, а ви сте у својој собственој земљи туђе сироте били.
Но хвала милостивом Богу! он је Мене у животу, а вашу ватрену и чисту љубав према Мени у целости сачувао, те се данас ето опет очима гледамо, као што се срцем никад ни растали нисмо.
Ти си сам, верни народе мој! У лицу твоје свето-андрејске скупштине 11. Декембра 1858. године на ново узвисио Мене на престол владајућег Књаза Србског са правима наследства, која су и пређе по жељи народа, признатој нарочитим Хатишерифима, династији ОБРЕНОВИЋА припадала. Ти си Ме на достојанство наследног Књаза Србског на ново позвао, и Ја сам примио из руку твоје скупштине со и лебац народски, да од њега једем, и да ти га чувам љубећи се са народом Мојим, као што се со и лебац љубе; и примио сам вино из руку народни за знак, да ћу се о благостању народном старати, и Богу се молити, да нам свако добро и берићет у земљи напредује.
А као што је народ преко своје свето-андрејске народне скупштине, Моју династију на ново на престол србски подигао и предавши Ми при ступању у двор ова света знамења државну власт Мога Књажеског достоинства обновио; тако Ме је и Султан, наш пресветли сузерен, у овоме достоинству признао бератом својим од прве половине Џемазиел-Ахира 1275. год., који је 28. Јануара тек. год. на Калемегдану пред народном скупштином и многобројним другим народом прчитан.
Ја сам по томе са народом и целом народном скупштином ишао у велику саборну цркву београдску, те смо благодарили Богу на његовој превеликој милости, и сад оглашујем свему народу и свима властима, да сам данас по свршетку свију ти обреда предузео владати земљом као наследствени Књаз Србски МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ ПРВИ.
Народе, снаго Моја! Ја рођене браће немам више, па немам ни другог великог рода каквог а Бог Ме је и народ Мој сваким добром изобиљно обдарио, те немам никакве потребе, да се за себе или своју фамилију и најмање штогод бринем. Зато ће сва Моја брига одсада бити, како ћу тебе – Моју једину браћу – и твоју децу усрећити, која су и Моја деца, и коју Ја љубим као и Мога рођеног јединца, вашега престолонаследника Књаза МИХАИЛА.
А надам се у Бога, да ће она десница, која вас је негда од тешке силе и напасти бранила, - још имати довољно снаге, да вас и одсад не само од сваке невоље заклони и сачува, него и да вас ка срећној и славној будућности на ново поведе и упути. Ја ћу се старати, да Мојом управом угодим вољи и жељама народним, владајући по Уставу и законима земаљским, зато ћу строго и бодро настојавати, да све власти праведно по законима суде и дужности своје верно и брзо извршују; а опомињући цео народ на узајамну љубав и општу слогу, позивам га, да своје старешине, које ћу Ја сходно законима и потребама особеним указом на нову поставити, слуша, и њихове законите наредбе тачно испуњава.
Поздрављајући дакле овом прокламацијом сав предраги народ Мој, изјављујем му још једанпут, да ћу се целог живота Мога једино старати о утемељењу среће и благостања народног онако исто, као што сам се за младости Моје старао о ослобођењу његовом.
Ја ћу овај свети аманет, кад буде Божија воља, предати Моме сину законитом наследнику престола србског, вашем будућем владаоцу Књазу МИХАИЛУ; а надам се у Бога, да ће Мој верни народ србски и Мене и Мога наследника и у напред подпомагати оном истом жарком љубављу која нас је и до сада на крилима својим узносила ка срећи, силној слави и дичном поносу народа и потомства србског.
No.1
У Београду 28. Јануара 1859 МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ I
К њ а з С р б с к и
ПРОГЛАС КРАЉА МИЛАНА О ПРОГЛАШЕЊУ КРАЉЕВИНЕ
У Београду, 22. Фебруар 1882.
ДРАГИ МОЈ НАРОДЕ,
С данашњим даном Ја сам по једногласној и једнодушној вољи твојих представника, по вољи која је верни и чисти израз твоје воље, твоје душе, твојих мисли, твојих тежња, Србији васпоставио Краљевство.
С данашњим даном Ја примам наследну круну Краљевску коју си ми ти, преко твојих представника, пружио, са тврдом вољом да свој живот теби, твојој срећи, твојој будућности посветим, са тврдом вољом да те вазда водим путем части и правде, путем, на ком ћеш осигуравати и ујемчавати своју слободу и самосталност твојом мудрошћу и отачанствољубљем , на ком ћеш пред Јевропом вазда чврсто стајати као чињеница напретка, реда и мира, а себи стећи нов углед, нову славу.
Овим свечаним чином достојно је крунисана политичка тековина, око које се половину века уз таковску заставу Обреновића, а твојим властитим и твојих дедова пожртвовањем створила, развијала и до независности довела наша мила отаџбина. Оно што је племенитим трудом створено; оно што је нашој отаџбини широм свеколике Јевропе изазвало симпатични одзив и њену моћну потпору, а тиме нас обвезало према њој осећајима дубоке и трајне захвалности; оно што је никло радом и напрезањима свију генерација нове Србије, данас је одушевљеном вољом Народнога Представништва добило толико жељени израз, који нам је завештан од наше прошлости, који је сагласан нашем положају у садашњости, и који ће моћи бити вазда крепко и неодољиво јемство у будућности.
Драги мој народе!
Завршујући данашњим даном период Књажества у обновљеној Србији, одајмо пошту сени неумрлога ослободиоца, таковског јунака, Књаза Милоша Обреновића I; поклонимо се пред мученичким венцем витешкога и незаборављенога Књаза Михаила Обреновића III; пожелимо мир душама свију, којих је трудом Србија могла да дочека радосни дан, у ком се Краљевски престо – сломљен више нашом неслогом него туђом силом ево опет сложним гласом Народнога Представништва подиже у реду Краљевских престола у Јевропи.
А отварајући ново доба у историји обновљене Србије, обновимо, драги мој народе, своја срца осећањима племенитости, родољубља и пожртвовања, која су једина помагала и помогла отаџбини да овај положај заузме. Нек се с овим великим даном у свачијом души ваздашња љубав отаџбине још већма узвиси; нека се труд свакога радника у свакој грани многостручног и обилатог народног живота, којим се земаљски напредак ствара, крене новим полетом, одушеви новом светињом. Нека сјајније име буде освештано све јачим развићем грађанских врлина, све већом љубављу према законитости, напретку, слободи и реду. И у њима, само у њима наћи ће нова Краљевина крила своја, којима ће се уз сјајно име неизоставно винути будућности исто тако сјајној.
Она иста одушевљена снага, која је, без мало кроз пет стотина година, држала као драгоцени аманет традицију о Краљевскоме достојанству у Србији, данас је громко проговорила на уста Народнога Представништва; данас одјекује гласима чисте народне радости од Тимока до Дрине, од Београда до Врање. И у тој те радости, драги мој народе, ево поздравља први Краљ нове Србије.
Нека Свемогући, којега је провиђење до сад штитило и напред водило нашу милу Србију, погледа Својим Свевишњим оком и благослови Својом Свемоћном десницом ову нову тековину народну.
КРАЉ СРБИЈЕ
МИЛАН ПРВИ
ТУРСКА ПРЕДАЈА СРПСКИХ ГРАДОВА НА УПРАВУ КЊАЗУ МИХАИЛУ М. ОБРЕНОВИЋУ
У Београду, Четвртак 6. Априла 1867.
Данас у 10 сати пре подне извршен је акт предаје градова начином најсјајнијим. Упарађена војска српска и турска, многочислени народ на пространом градском пољу између вароши и града, а ч. паша са својом војничком свитом, заступници страни сила, преосвештени г. митрополит, гг. председатељи министерства и државног савета са гг. министрима и саветницима очекиваху код трибуне Његову Светлост, која је око 10 сати на коњу у генералској униформи спровођена својом јахаћом гардом и праћена војничком својом свитом уз громовите узклике народа и војничке поздраве једне и друге војске ка трибуни дошла. Пошто је Његова Светлост поздравивши се са ч. пашом и осталим великодостојницима заузела место у трибуни, прочита се царски ферман на турском и за тим на србском језику, а по свршетку тога усклици војске и народа, и топови са града огласише да је тај први акт свршен.
За тим је пред заставом турског батаљона ч. паша предао Његовој Светлости у присуству свију турски и српски официра све градове и службу у њима, и пошто Му честита турска и србска застава стане се на граду дизати у вис, а народ угледавши србску заставу на граду развијену громогласним усклицима поздравио је ту нову славу народне своје заставе, а војска турска, пошто ји је Његова Светлост неколико речи изговорила, заорила је гласом праћеним и од осталог народа у славу Њг. Вел-ства Султана, и тим је био свршен други акт те свечаности.
За тим је Његова Светлост у пратњи, као што је у програму означено, држала свој свечани улазак у град. То је био прави тријумфални поход. Уз громогласне усклике превеселог народа и свирање војнички музика Његова Светлост праћена најсрдачнијим поздравима свога народа ушла је у град, где је са целом својом пратњом једно по сата пробавила, за које време су страже на једном крају горњега града србским војницима једне стрељачке чете, која је за Светлим Господаром у град ушла, биле замењене. Народ је том приликом највећим усхићењем био обузет. За тим је Његова Светлост са целом свитом својом на колима држала свој излазак из града праћена живим и громовитим усклицима народа и поздравима војске као и о доласку и вратила се у свој двор, и тако се свршила та значајна свечаност, оставивши у срцима нашим чувство, које нам наш народни дух тако крепко подиже.
БЕРЛИНСКИ УГОВОР
МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ IV.
по милости божијој и вољи народа
КЊАЗ СРПСКИ
ПРОГЛАШАВАМО И ОБЈАВЉУЈЕМО СВИМА ДА ЈЕ НАРОДНА СКУПШТИНА РЕШИЛА, И ДА СМО МИ ПОТВРДИЛИ И ПОТВРЂУЈЕМО СЛЕДЕЋЕ:
Члан I.
„Народна скупштина узима на знање следеће чланке Уговора Берлинског од 1/13 Јула 1878 односне на Србију, који овако гласе:
ЧЛАНАК XXXIV.
Високе уговарајуће стране признају Кнежевини Србији независност везујући је за услове, који су изложени у следећем чланку.
ЧЛАНАК XXXV.
У Србији неће се моћи никоме разлика у вери и вероисповеди противставити као узрок да буде искључен, или да је неспособан за уживење грађанских и политичких права, да не буде примљен у јавне службе, звања и части, или да не врши разне занате и индустрије ма у ком месту то било.
Слобода и јавно вршење црквених обреда биће ујамчени свима српским грађанима, као и странцима, и никаква сметња неће се моћи чинити хијерархијском уређењу разних вероисповеди, нити односима њиховим са црквеним старешинама својим.
ЧЛАНАК XXXVI.
Србија добија земљиште, које обележавају следеће границе:
Нова граница Србије иде садашњом пругом, коритом Дрине, од утока ове реке у Саву, остављајући Србији Мали Зворник и Сакар, па даље старом границом Србије све до Копаоника, од кога се одваја на врху Канилуга.
Одатле она иде најпре западном међом Нишког Санџака преко јужне стрмени Копаоника гребеном Марице и Мрдар-Планине, који образују вододелницу између долине Ибра и Ситнице са једне, и Топлице са друге стране, остављајући Препополац Турској.
За тим граница скреће на југ вододелницом између Брвенице и Медвеће, остављајући целу долину Медвеђе Србији, иде даље гребеном Гољак-Планине, (која дели воде Криве реке с једне стране а Пољанице, Ветернице и Мораве с друге стране) – све до врха Пољанице. За тим нова граница иде стрменом Карпинске Планине до утока Којинске у Мораву, прелази Мораву, па се пење уз вододелницу
између потока Којинског и потока што утиче у Мораву близу села Нерадовца, те се више Трговишта састаје с планином Св. Илије. Од ове тачке иде гребеном Св. Илије до брега Кључа, па прелазећи преко тачака, које су на карти означене бројевима 1516 и 1547 и преко Бабине Горе свршује се код Црног Врха.
Од Црног Врха нова је граница Србије она иста, која и Бугарске, т.ј. она иде вододелницом између Струме и Мораве, преко врхова Стрешера, Вилоглава и Мешид-Планине, састаје се преко Гачине, Црне-Траве, Дарковске, Драјнице-Планине и Дешченског кладенца с вододелницом високе Сукове и Мораве те иде преко к Столу; са Стола се нова граница спушта, те на 1000 метара севере-западно од села Сегуше пресеца Софијско-Пиротски друм. Отуд се пење правце на Видлић планину а одовуд на Радочину, у ланцу Коџа-Балкана, остављајући Србији село Дојкинце а Бугарској село Сенокос.
Са врха Радочине граница иде северо-западно гребеном Балкана, преко Кипровачког Балкана и Старе-Планине до старе источне границе Кнежевине Србије, близу карауле Смиљеве Чуке, а отуда старом границом све до Дунава, где се свршује код Раковице.
ЧЛАНАК XXXVII.
До закључења нових погодаба ништа у Србији неће бити промењено у садањим условима трговачких односа Кнежевине са страним државама.
За еспап, који буде пролазио кроз Србију, неће се наплаћивати никаква транситна (провозна) такса.
Права и повластице страних поданика, као и право консулске јурисдикције и заштите, као што данас постоје, остаће у пуној снази све док се не измене узајамним договором између Кнежевине и интересованих Сила.
ЧЛАНАК XXXVIII.
На Кнежевину Србију прелазе, у колико се ње тичу, обвезе, које је Висока Порта уговорила, како са Аустро-Угарском, тако и са дружином (компанијом) за експлоатацију жељезница у Европској Турској, односно довршетка, везе и експлоатације гвоздених пруга, које имају да се подигну на земљишту, које је сада Кнежевина задобила.
Потребне конвенције за уређење ових питања, биће закључене одмах по потпису овог уговора, између Аустро-Угарске, Порте, Србије и Бугарске, у колико ова за то буде надлежна.
ЧЛАНАК XXXIX.
Муслимани, који имају имања на земљишту Србији присаједињеном, а желели би да се настае изван Кнежевине, моћи ће своја непокретна имања у Србији да задрже, дајући их под закуп или другима на управљање.
Турско-српска комисија имаће задатак да у року од три године дана уреди све што се односи на начин отуђења, експлоатације или на употребу за рачун В.Порте, свију државних и вакупских добара, као и питања односа на приватне интересе, који би ту могли бити умешани.
ЧЛАНАК XL.
До закључења уговора између Србије и Турске, поступаће се с поданицима српским, који путују или станују у Отоманској Царевини, по општим начелима међународног права.
ЧЛАНАК XLI.
Српска војска биће дужна у року од петнајест дана, рачунећи од дана кад се измењају ратификације овог уговора, да напусти сво земљиште, које није обухваћено у новим границама Кнежевине Србије.
Турска војска у истом року од петнајест дана, напустиће земљиште, које је уступљено Србији. Само што ће се Турској војсци продужити рок са толико исто дана, како да напусти тврђаве и из њих извуче храну и материјал, тако и да попише сва оруђа и друге предмете, које не би могла одмах собом однети.
ЧЛАНАК XLII.
Пошто Србија има да прими на себе један део турског државног дуга на ново земљиште, које јој садањим Трактатом уступа, Представници у Цариграду одредиће његову количину у сагласности с В. Портом, а на правичној основи.
Верно оригиналу
Радовиц с.р.
Члан II.
Овај Народном Скупштином узети на знање део Берлинског Уговора од 1/13 Јула ове 1878. године у колико се тиче Србије, обнародоваће се у своје време (ставивши пред чланке дотичне бројеве уговора) као закон, по коме ће се поступати; а настаће се да се поједине одредбе као о консулској јурисдикцији, и.т.д. друкчије и сагласно независношћу определе.
У колико би за поједина закључења уговора потребовао даљи закаонодавни или уставотворни поступак, и тај ће се имати у своје време испунити.
Члан III.
Овај закон ступиће у живот кад Књаз прокламацијом својом независност Србије и њено земљишно увећање обнародује.
Препоручујемо Нашем Министарском Савету, да овај закон обнародује, и о извршењу његовом да се стара, властима пак заповедамо да по њему поступају, а свима и свакоме, да му се покоравају.
У Крагујевцу 1878.
14. Јула
М. М. ОБРЕНОВИЋ с. р.
(М. П.)
Видео и ставио државни печат,
чувар државног печата,
Министар правде,
Јеврем Грујић с. р.
Заступник председ. Министарског савета
Министар иностр. Дела,
Јован Ристић с. р.
Министар правде,
Јеврем Грујић с. р.
Министар унутрашњих дела
Рад. Милојковић с. р.
Министар просвете и цркв. дела
А. Васиљевић с. р.
Министар финансије,
В. Јовановић с. р.
Заступник мин. грађевина Министар финасије,
В. Јовановић с. р.
Министар војни,
С. Грујић с. р.